У богословским школама вековима покушавају да ученицима систематски изложе садржај октровења и учење Цркве – плод саборног искуства. Захваљаујући томе, током краткотрајног школовања могу се ухватити општи обриси овог великог задатка, у његовом земаљском виду и у његовој небеској природи. Но свакако да наука те врсте није ни издалека непатворено богословље схваћено као битијно познање Бога. Када пак систематизација са њеном логичком доследношћу стигне до крајности, тада се истински дух замењује мртвом схоластиком. 

Такво богословље, на жалост, пре ум и срце оних који уче удаљава од живота у Богу, постајући философија, научна дисциплина, интелектуална еквилибристика која коренито искривљује апсолутно све што нам је Богом дано у огњеним језицима, у неопиосивом јављању светлости, што цело наше биће доводи у стање задивљености и свештеног трепета. 

Да ли школе уче да се живи не инелектуално, него у стварности, да се пришчећује божанском бескрајношћу, што поражава наш дух и изазива пламену молитву покајања? Побуђују ли оне горућу жеђ за тим да се у себе прими Христова љубав, Његово смирење и кротост, што га је све и довело на Голготу? И ако школе не уче молитви, у којој се душа битијно дотиче божанске вечности, ко онда може да процени у којој мери смо удаљени од Њега? Да ли смо му се приближили или нас, напротив, дели непремостиво растојање?

Преподобни Софроније Сахаров „Рођење за Царство непоколебиво“